1. Лична прича: Како је љубав једне баке постала покретач бизниса
„Иницијатива за оснивање Предшколске установе ‘Код баке’ била је искључиво моја, али идеја се родила гледајући моју мајку како чува једног дјечака и колико му пажње и топлине даје. Жељела сам да пружим дјеци управо такву, породичну атмосферу. Након што сам све ставила на папир, корак по корак отворила сам вртић на који сам јако поносна. Тешко је препознати право вријеме за реализацију неке пословне идеје. Ја се водим чињеницом да је свако вријеме право уколико вјерујете у своју идеју. Не треба ту много размишљати. Треба довољно вјеровати, много радити и успјех неће изостати. А ако је у нешто уткана лична, породична прича и ако је то више од посла, онда сам сигурна да ће трајати. У свему се водим емоцијом и интуицијом и никада ме не преваре. Препоносна сам на свој вртић који постоји већ шест година, са шест запослених и 40 дјеце.“
Ипак, животни заокрети често долазе изненада. Након што је успјешно покренут први пројекат, судбина ју је усмјерила назад у медијски свијет, али овај пут као власницу.
2. Професионални заокрет: Како је крах телевизије довео до портала „Трагмедиа“
„На телевизији сам радила 11 година, пролазећи све степенице: дошла сам као волонтер, радила као новинар, водитељ, уредник дневних емисија и на крају као главни и одговорни уредник. Нажалост, десио се крах телевизије и због финансијских проблема десет људи је остало без посла. Када се десе такви преокрети, нема кукања нити самосажаљевања. Кукали, не кукали – исто је. Нико нема слуха и сва познанства једноставно тада изблиједе. У једном моменту будете сами са собом. Ту је важно наставити даље. Нисам дозволила да бацим искуство које сам стицала преко деценију. Волим медије, јавни живот и друштвено-политичка дешавања, па сам одлучила да покренем свој портал. Назвала сам га Трагмедиа, симболично, јер сматрам да треба да оставимо траг шта год радили у животу. Анализирала сам тржиште и схватила да нам фали један објективан информативни портал намијењен људима. Иза Трагмедиа портала стоји тим људи који свакодневно ради по 15 часова да би грађани имали све информације.“
Вођење два тако различита, али захтјевна пројекта, захтијева посебну врсту баланса. За нашу саговорницу, кључ успјеха лежи у нечему много дубљем од саме зараде.
3. Баланс истрајности: Зашто су традиција и трајање важнији од новца
„Заједничко за Предшколску установу ‘Код баке’ и портал ‘Трагмедиа’ је што себе дајем 100 % и не гледам ове двије приче кроз новац. Да ме неко погрешно не разумије, новац је и те како битан и сви ми радимо за неку добит. Али некако сам се увијек водила с тим да има нешто важније од новца, да ће новац доћи, али да је важно да направим традицију и трајање са овим пројектима. Вртић ‘Код баке’ ради већ шест година и ту сам поставила добре темеље. Моја мајка је дио вртића, она је много више укључена сада него ја, тако да ми остаје времена за портал који је покренут прије шест мјесеци. Ту се сада много више дајем јер је тек почетак. Сви који покрећу бизнис морају да знају да треба много одрицања и стрпљења. Морате бити константно укључени и доступни, спремни на падове, али никако обесхрабрени. Чак и када се чини да ништа не иде, ићи ће то полако и све ће доћи на своје, само се човјек не треба предати.“
Као особа која је водила и медијску кућу и тим едукатора, наша саговорница истиче да је највећи изазов и највећа снага сваког бизниса – људски фактор.
4. Улога људи: Зашто су карактер и вриједност важнији од искуства
„Људи су најважнији дио неке приче. Када бирам сараднике водим се тиме да је неко добар човјек и да је вриједан, остало се све може научити. Имала сам и имам одличне сараднике, али дешавало се и да погрјешно процијеним. Поготово када радите са дјецом, много је битно каквог човјека пуштате да буде дио тима. Ту сам јако обазрива, обављам по неколико разговора. Са сарадницима из вртића, али и са портала, трудим се да разговарам отворено и да сам добар послодавац. Никада нисам закинула никога, имам разумјевања, али ми јако тешко пада непоштовање. Била сам у прилици да водим фирму, али и да ме воде, и увијек сам поштовала хијерархију и своје колеге. Данас се то тешко може наћи, некако је све постао интерес. Увјерила сам се у то и након што сам отишла са телевизије на којој сам посљедњих пет година била један од руководилаца. Толико снаге, енергије и себе дате да не оштетите своје колеге, да им направите угодан пословни амбијент, и на крају, када одете, нико вас ни не позове. Зато бих савјетовала будуће предузетнике да се не разочарају много, јер није лако са људима, али је много теже без њих. Некако прави људи увијек остану, било да је у питању приватни или пословни живот.“
